AGRESIJA KOD PASA

Agresija kod pasa je najčešći problem u praksi , oko 70% ukupnog broja slučajeva poremećaja ponašanja. To je takođe velika ljudska briga, jer se najmanje 1500 ljudi svake godine javi doktoru za lečenje zbog ujeda vlasničkog pasa. Većina oblika agresije, osim predatorske agresije, je ponašanje koje povećava rastojanje (tj. pas pokušava da aktivno poveća udaljenost između sebe i stimulusa). Postoji mnogo tipova agresivnog ponašanja sa različitim motivacijama; međutim, strah, anksioznost, konflikt (neizvesnost), genetika i naučeni odgovori generalno igraju ulogu u većini slučajeva; međutim, u nekim slučajevima ponašanje može biti abnormalno ili patološko. Efekti ranog razvoja (prenatalnog, postnatalnog), socijalizacije i prethodnog iskustva igraju ulogu u razvoju agresije.

Agresija se odnosi na preteće ponašanje ili opasne napade i može se kretati od suptilnih promena u držanju tela, izraza lica i vokalizacije do ujedanja. Psi koji se lako uzbude izloženi su velikom riziku od agresije, jer na njihovo donošenje odluka utiče njihovo fiziološko stanje (tj. bekstvo ili borba). Da bi tretman bio efikasan, anksioznost i uzbuđenje kućnog ljubimca se prvo moraju kontrolisati izbegavanjem situacija ili zadržavanjem ispod praga na kojem se može pojaviti agresija. Pojedini ili čak cela kombinacija treninga zasnovanog na nagrađivanju, proizvoda za modifikaciju ponašanje koji mogu pomoći u boljoj kontroli kućnih ljubimcem i lekova koji pomažu u postizanju stanja ponašanja koje je najpovoljnije za novo učenje je neophodna da bi se uspešno modifikovalo ponašanje kako bi se postigli poželjni rezultati i suprotstavili kućnom ljubimcu stimulansima koji podstiču agresiju.

Pre lečenja agresije, veterinar mora proceniti potencijalni rizik od povrede. Svi stimulansi koji mogu da podstaknu agresiju treba da budu tačno identifikovani kako bi se obezbedila početna bezbednost. Predvidljivost je kritično pitanje u prognozi, kako za sprečavanje daljih incidenata, tako i za razvoj gradijenta stimulusa za lečenje. Signalizacija, okruženje, istorijat i meta agresije takođe pružaju neprocenjive informacije o tome da li se problemom može bezbedno i efikasno upravljati. Vrsta agresije je dodatni faktor: nekima se može upravljati i poboljšati, dok je drugima potrebna prevencija. Na kraju, veterinar mora proceniti sposobnost vlasnika da efikasno i bezbedno spreči problem. Agresija koja je nepredvidiva, nastaje tokom relativno benignih interakcija, uključuje mete koje ne mogu realno da izbegnu izloženost agresivnom psu (npr. mala deca, drugi kućni ljubimci), ili je izvodi veliki pas ili na nesputan način pogoršava prognozu. Svako zdravstveno stanje koje bi moglo da izazove ili doprinese agresiji mora biti identifikovano, jer su važni faktori u dijagnozi, prognozi i lečenju.

Agresija povezana sa strahom

Strah je osnovni uzrok većine oblika pseće agresije. Pokreće ga stimulus koji preti psu. Kada je agresija direktan odgovor na izazov ili konfrontaciju, može se nazvati odbrambenom agresijom. Uplašeni psi mogu pokušati da izbegnu stimulans, ali postanu agresivni ako ne mogu da pobegnu (npr. na povodcu, zatvoreni, saterani u ćošak ili fizički zgranuti), motivisani su da zadrže svoje mesto (npr. na imanju, između vlasnika i stimulansa, blizu hrane ili igračke) ili ako nauče da je agresija uspešna u otklanjanju pretnje. Neadekvatna socijalizacija, učenje, genetika (temperament), jačanje agresivnog ponašanja (npr. povlačenje stimulusa) i povezivanje negativnog ishoda sa stimulusom (npr. kazna) mogu dovesti do razvoja agresije povezane sa strahom. Dijagnoza se zasniva na identifikaciji znakova straha, kao i na istoriji koja počinje sa prvim događajem, jer psi mogu da ispolje strah pri početnom izlaganju, ali s vremenom mogu pokazati uvredljiviji oblik agresije (bez pretnji) kada nauče da može biti uspešan.

Posesivna agresija kod pasa (čuvanje resursa)

Posesivna agresija se najverovatnije javlja kada osoba ili životinja priđe psu dok on poseduje nešto što želi da zadrži. Kućni ljubimci u procesu gutanja ili žvakanja predmeta mogu imati veću verovatnoću da ispolje agresiju, ali ponašanje se može videti i kod pasa u blizini objekta. Agresivnost se najčešće ispoljava kada imate veoma motivišuću hranu, poslastice, igračke za žvakanje, ukradene predmete ili čak mesta za spavanje. Dok genetika i rano iskustvo igraju ulogu u razvoju, relativna vrednost objekta za kućnog ljubimca i pretnja gubitka objekta drugom psu ili osobi određuju da li će ljubimac biti posesivan. Predmeti koji su novi ili retki mogu biti poželjniji. Strah i odbrambeno ponašanje takođe igraju ulogu ako vlasnici prete, kažnjavaju ili se suprotstavljaju kućnom ljubimcu kada uzme neki predmet ili ga drži u ustima. Pas takođe može naučiti da može uspešno da zadrži predmet agresijom.

Problem se može sprečiti bacanjem štenetu vrednih poslastica kad god vlasnik priđe ili prođe pored činije za hranu, i nuđenjem vredne poslastice ili igračke kad god štene dobrovoljno odustane od druge igračke ili žvaće. Činije za hranu, igračke i žvake ne treba uklanjati sukobom, jer to može doprineti povećanju anksioznosti i agresije kada im se priđe. Kod odraslih pasa, problem treba rešiti sprečavanjem pristupa ovim predmetima ili ograničavanjem psa kada mu se daju predmeti nad kojima bi mogao biti posesivan i obučavanjem psa da daje i ispušta na znak (počevši sa predmetima male vrednosti za nagrade visoke vrednosti). Ako je bezbednost problem (tj. pas može da se povredi žvakanjem predmeta), možda će biti moguće zameniti predmet za nešto veće vrednosti. Obezbeđivanje više igračaka i više malih obroka (npr. u igračkama za hranjenje) može smanjiti vrednost i novinu resursa.

Agresija kod pasa prilikom igranja

Agresivna igra je normalno ponašanje šteneta, koje može opstati u odraslom dobu kao rezultat genetike, neotinizacije i učenja. Kada se štenci igraju agresivno sa drugim štenadima, mogu da grizu i grizu, ali će generalno rešavati sukobe među sobom. Međutim, ako problem postane prekomeran, može biti potrebna intervencija vlasnika da preusmeri aktivnosti psa na druge oblike igre (npr. igračaka za hranjenje) ili da prekine ponašanje komandama ili povodcem i halterom za glavu. Ako igra sa ljudima eskalira do ujedanja, interakcija se može odmah prekinuti (negativna kazna) i nastaviti kada oralna igra prestane (pozitivno pojačanje). Alternativno, može se koristiti povodac i halter za glavu ili verbalna distrakcija („fuj“) da se prekine igra griženja. U svim interakcijama, štene treba naučiti da sedi pre nego što mu se da bilo šta od vrednosti (npr. hrana, igračke, ljubav). Pored toga, štene treba da bude uključeno u redovne alternativne prihvatljive oblike igre, uključujući igre donošenja, tegljenja i manipulacije i igračaka za žvakanje. Kazna ne bi trebalo da se koristi za zaustavljanje igre, jer može dovesti do straha od vlasnika, odbrambene agresije ili agresije izazvane sukobom, ili poslužiti kao nenamerno pojačanje za neke štenad.

Preusmerena agresija

Agresija je usmerena ka trećoj strani kada je pas sprečen ili nesposoban da pokaže agresiju prema svojoj primarnoj meti. Ova vrsta agresije se najčešće opisuje kada pas ujede vlasnika dok on pokušava da spreči ili prekine borbu pasa. Slično tome, psi koji mogu biti agresivni prema veterinaru mogu ugristi osobu koja drži psa. Preusmerena agresija nastaje kao rezultat frustracije ili prekida drugih oblika agresije ili uzbuđenja.

Razdražljiva/konfliktna/kontrolna agresija

Agresija usmerena prema članovima porodice često se pogrešno označava kao dominacija ili agresija vezana za status. Međutim, agresija prema članovima porodice generalno proizilazi iz zastrašujućeg ili odbrambenog ponašanja, čuvanja resursa, preusmerenog ponašanja ili situacija sukoba (konkurentna emocionalna stanja i nepredvidive posledice). Kod nekih pasa, problem se može pratiti do pokušaja vlasnika da inhibira prekomernu agresiju u igri.

Kada pas uspešno koristi agresiju za postizanje cilja (zadržavanje resursa) ili uklanjanje pretnje, ljubimac uči da je agresija uspešna (negativno pojačanje). Ako vlasnik nastavi da preti, suprotstavlja se, izaziva ili kažnjava kućnog ljubimca, neki psi mogu inhibirati njihove odgovore, ali veliki deo postaje agresivniji u odbrani. Kada se psi odmaraju ili spavaju, žvaću omiljeni predmet ili više ne žele ljudsku naklonost, oni mogu reagovati ili drugačijim ponašanjem ili pretnjama. Međutim, ako vlasnik nastavi da se približava, pokuša da ukloni resurs ili pokuša da mazi psa uprkos njegovom signaliziranju, agresija može eskalirati i buduće signaliziranje može biti izgubljeno. Odnos vlasnika i kućnog ljubimca može se brzo pogoršati kako pas postaje oprezniji i odbrambeni, dok vlasnik postaje sve više uplašen i/ili konfrontirajući.

Genetski faktori i rano iskustvo verovatno takođe igraju ulogu; mnogi od ovih pasa su lako uzbuđeni, preterano uplašeni ili mogu imati emocionalne poremećaje ili patologiju ponašanja. Drugi slučajevi su prvenstveno rezultat učenja. Agresija prilikom hvatanja ogrlice ili tokom kupanja, podrezivanja noktiju ili čišćenja ušiju je odbrambeni odgovor. Prekidanje uzbuđenog ljubimca može dovesti do preusmerene agresije. Stoga, kada je pas agresivan prema članovima porodice, može biti teško odrediti osnovnu motivaciju psa jer je svaki incident dodao prethodno učenje, uslovljavanje straha i osnovni sukob. Dominacija se može odnositi na odnos između dve individue iste vrste unutar društvene grupe, kako je opisano akcijama, interakcijama i intraspecifičnom komunikacijom/signalizacijom. Ovi odnosi se ne uspostavljaju agresijom dominantne individue, već pre odvažnim signaliziranjem drugih. Odnosi između vrsta, posebno pasa i ljudi, uspostavljaju se kroz ranu socijalizaciju, ličnost pojedinca i ono što uči iz svojih zapažanja i interakcija sa članovima porodice. Fizičke tehnike koje imaju za cilj da afirmišu dominaciju (npr. pričvršćivanje, prevrtanje) i verbalnu disciplinu (vikanje „ne“) stoga nisu preporučljive i mogu dovesti do straha, anksioznosti i dalje agresije.

Psi sa agresijom kontrole impulsno mogu odgovoriti agresijom na relativno benigne interakcije sa članovima porodice. U nekim linijama engleskih koker španijela i engleskih špringer španijela, ova agresija je povezana sa promenama serotonina u uzorcima krvi.

Kada je agresija preterana, nepredvidiva i nesrazmerna nivou pretnje, bezbednost je ozbiljna briga i prognoza je nepovoljna. Međutim, kada je ponašanje abnormalno ili patološko, značajno poboljšanje se može postići kombinacijom lekova i modifikacije ponašanja.

Agresija kod pasa - Agresija prema drugim psima

Psi u istoj grupi ili domaćinstvu obično izbegavaju sukobe. Komunikacija se zasniva na dominantnim i pokornim signalima, uz poštovanje jedne od dve osobe kako bi se izbegla eskalacija susreta. Dominacija je relativan koncept - pas koji pokazuje različitu signalizaciju može varirati između resursa i situacija. Agresivnost između pojedinih pasa koji žive u istom domaćinstvu je generalno abnormalno ponašanje uzrokovano strahom i anksioznošću, preusmerenom agresijom, diskontrolom impulsa ili lošim intraspecifičnim komunikacijskim veštinama kao rezultat genetike ili nedostatka rane socijalizacije, a uz to je i iskustvo i učenje. Preusmerena agresija i nadmetanje oko vrednog resursa takođe mogu dovesti do agresije između pasa u kući.

Vlasnici mogu igrati ulogu tako što nenamerno podržavaju ili ohrabruju psa tokom susreta u kojem bi se taj susret inače odlagao. Starost ili bolest takođe mogu igrati ulogu, ako se promeni način na koji jedan pas signalizira ili reaguje na drugog. Agresija između mužijaka može imati osnove u hormonskim faktorima koji se mogu poboljšati sterilizacijom; međutim, učenje može igrati ulogu u održavanju agresije.

Ako dođe do bilo koje situacije u kojoj psi nisu u stanju da reše sukobe bez agresije ili povrede, treba potražiti smernice za ponašanje. Agresija prema nepoznatim psima i onima koji nisu članovi porodične grupe verovatno je uplašena, posesivna, zaštitnička ili teritorijalna.

Teritorijalna/zaštitna agresija

Agresija se može pokazati kada se psu približi na njegovoj teritoriji. Teritorija može biti stacionarna (npr. dvorište, kuća) ili mobilna (npr. automobil). Ono što definiše ponašanje kao teritorijalno je da pas ne pokazuje strah od sličnih stimulansa kada je izvan svoje teritorije. Strah, anksioznost, defanzivno i posesivno ponašanje mogu biti komponente, jer je najverovatnije da će ljubimac pokazati ponašanje prema nepoznatim stimulansima, a motivacija za bekstvo ili izbegavanje (bežanje) je smanjena ili izostaje kada je ljubimac na svom imanju. Učenje (negativno pojačanje kada se stimulans povuče) i uslovljavanje straha (neprijatni ishodi kao što su vikanje, disciplina i zatvaranje) takođe mogu igrati ulogu u ispoljavanju teritorijalne/zaštitne agresije.

Predatorska agresija

Ovo je jedna od najopasnijih vrsta agresije, jer obično nema upozorenja. Napad ima za cilj da ubije plen, a ugriz je nesputan. Redosled događaja može uključivati uhođenje, jurenje, ujedanje i ubijanje. Mala deca i bebe mogu biti u opasnosti jer njihova veličina i ponašanje oponašaju plen. Iako bi opsežna socijalizacija sa rasom mogla smanjiti predatorstvo u okviru te rase, ponašanje se može pobogoršati kada su jedinke grabljivice zajedno u grupi. Predacija je normalno i opasno pseće ponašanje; stoga, svakom psu koji pokazuje takvo ponašanje mora se sprečiti mogućnost da ga ponovi.

Bolom izazvani i medicinski uzroci agresije

Svaka bolest koja izaziva bol ili povećava razdražljivost (npr. zubobolja, artritis, trauma, alergije) može dovesti do agresije. Pas može postati agresivan kada se s njim rukuje ili očekuje rukovanje. Disfunkcija organa (npr. bubrega, jetre), bolesti CNS-a i endokrinopatije (npr. hiperadrenokorticizam, funkcionalni tumori testisa i jajnika i disfunkcija štitne žlezde) takođe mogu doprineti razdražljivosti i agresivnosti. Dok je hipotireoza verovatnije povezana sa letargijom, dermatološkim znacima i traženjem toplote u ranim fazama, sugerisano je da psi mogu pokazati povećanu agresiju, posebno prema članovima porodice. Lečenje bi verovatno trebalo da bude rezervisano za slučajeve u kojima su dijagnostički testovi takođe u skladu sa hipotireozom, jer prekomerna suplementacija može dovesti do hipertireoidnog stanja (sa povezanim medicinskim posledicama i posledicama u ponašanju). Lečenje medicinskog problema može rešiti agresiju, ali ponašanje, jednom naučeno, može opstati.

Agresija majke

Agresivnost majke se može videti kod ženki sa leglom štenaca ili kod ženki sa lažnom trudnoćom. Može biti usmeren prema ljudima ili drugim životinjama. Znaci agresije nastaju kada su štenci ili igračke koje oponašaju štence zaštićene, a agresija bi trebalo da nestane kada se hormonsko stanje vrati u normalu i/ili štenad odbije. Termin majčinska agresija je takođe korišćen da opiše agresiju ili kanibalizam koji kuja upućuje prema štenadima. Iako problem može imati genetsku komponentu, češće se javlja nakon prvog legla. Ovariohisterektomija može sprečiti dalje incidente.